Carina

Carina

Carine i carinski sistem odredjene države je od odgromnog značaja za razvoj i zaštitu domaće privrede. Bez modernih carina i carinskog sistema ne može se ostvariti ni privredni prosperitet zemlje, a niti njeno uključivanje u medjunarodne tokove. Carina je snažan izvor budžetskih prihoda države.  Carina i carinski sistem moraju da se stalno menjaju, dopunjuju i usavršavaju, sve u cilju da carina bude ekonomski faktor zaštite i razvoja domaće privrede.  Na tom planu, država ne može imati samo autonomna reženja, nacionalna rešenja, već su u carinski sistem moraju inkorporirati i savremena medjunarodna rešenja pre svega, predvidjena kod niza razvijenih država, kao i rešenja koja postoje u medjunarodnim organizacijama, pre svega u Svetskoj trgovinskoj organizaciji (STO). To je uslov, bez kojeg se ne može razvijati domaća privreda, niti uključivati ista u medjunarodne privredne tokove. Carina ima posebnu ulogu i pri premošćavanju carinskih i vancarinskih barijera koje postoje, posebno kod niza ekonomskih integracija, pa i carinska unija. U tim slučajevima, moraju se tražiti odgovarajuća pravna i ekonomska rešenja kako bi robe i proizvodi iz zemalja   koje se nalaze izvan takvih regionalnih ekonomskih integracija mogle da dopru i na tržištu (na primer, putem zaključivanja posebnih ugovora o carinskim preferencijama i drugih ugovora kojima bi se unapredila robna razmena izmedju zemalja ekonomske integracije i zemalja koje se nalaze izvan tih integracija). Primer za to je  Evropska unija (EU) i privredna saradnja zemalja izvan EU sa ovom integracijom, gde se putem opšte šeme preferencijala nastoji unaprediti privredna saradnja EU sa odredjenim zemljama. Naša zemlja očekuje da uskoro i ona zaključi, poseban sporazum sa EU o asocijaciji i pridruživanju, sa perspektivom punopravnog uključivanja u Evropsku uniju.

Pojam i značaj carine

Carina je odredjen iznos u domaćoj valuti koji vlasnik robe plaća državi prilikom prelaska robe preko državne granice. Ona predstavlja najstarije i najprihvatljivije sredstava spoljnotrgovinskog politike. Naziv carina se koristi za vrstu posrednog poreza  koji se napaćuje u spoljnotrgovinskom prometu. Carine predstavljaju za duže vreme nepromenjiv instrument spoljnotrgovinske politike. To znači da se carine ne mogu brzo menjati i bez odgovarajuće zakonodavne, u pravilu vremenski dugačke procedure.

U modernom smislu, carina se smatra dažbinom (posrednim porezom) koji se naplaćuje, najčešće, na uvoznu robu u vidu odredjenog iznosa, a po utvrdjenim carinskim stopama u Carinskoj tarifi, bilo u cilju zaštite domaće privrede, fiskalnih, socijalnih i drugih razloga. Kod nekih zemalja postoji i carina koja se naplaćuje na robu koja se izvozi iz zemlje i to najčešće, iz socijalnih razloga. Na primer, naplatu ovakve carine u Indiji koja je uvedena na žitarice i neke druge prehrambene artikle, kako bi se sprečio izvoz istih roba. Na taj način, omogućava se putem ove carine zadržavanje istih roba na indijskom tržištu, u cilju prehranjivanja domaćeg stanovništva. Iz tih razloga, ovakve izvozne carine, nazivaju se i socijalnim carinama.

Savremena carina ima ulogu pre svega da zaštiti domaću proizvodnju i da joj omogući adekvatniji i uspešniji razvoj. Ovo je iz razloga, što se sa naplatom carine na robu koja se uvozi u carinsko područje jedne države smanjuje njena preterana konkurencija na tržištu zemlje uvoza. Domaći kupac je motivisan, vrlo često, da se opredeljuje za kupovinu domaće robe, pod uslovom da je ista približnog kvaliteta ili čak i malo lošija od inostrane uvozne robe, na koju je naplaćena carina. Ovo i zbog činjenice, da je domaća roba ne samo što je jeftinija u odnosu na inostranu, nego i iz razloga što je često za nju obezbedjen adekvatniji i brži servis, a nekada i kupovina na kredit.

Carina pored tog primarnog dejstva, ima i sekundarnu ulogu, tj. da se ne može zanemariti ni njen fiskalni efekat – da ona predstavlja i značajan izvor prihoda država i njenog budžeta. U ranijim periodima, ovaj je odnos bio obrnut, pa je primarna uloga carina bila fiskalna, a sekundarna zaštita domaće proizvodnje. To se, medjutim, može reći i danas za niz država, azijskog i afričkog kontinenta, kod kojih su stope u carinskoj tarifi enormno visoke i kreću se u rasponima od 150% – 300% (primer, Sudan, Arapska Republika Sirija, Maroko i neke druge), pa čak i kod nekih država američkog kontinenta (Brazil, Peru, Kolumbija, Bolivija) gde uvozne carinske stope prelaze procenat od 100%.

Vrste carina

Danas se, kod mnogih zemalja i u njihovim carinskim sistemima, mogu sresti mnoge vrste (oblici) carina. Carine se mogu klasifikovati prema sledećim kriterijumima:

  • Pravcu kretanja robe – na uvozne, izvozne i provozne carine;
  • Svrsi kojoj carina služi – na fiskalne, ekonomske ili zaštitne i socijalno – političke carine;
  • Načinu obračuna carine – na carine od vrednosti, specifične i kombinovane;
  • Načinu propisivanja carina – na autonomne, konvencionalne (ugovorne) i kombinovane carine i
  • Prema specifičnom ekonomsko – političkom dejstvu ma prohibitivne (zabanjujuće), retrozivne (borbene), preferencijalne (povlašćujuće), diferencijalne, antidampinške i kompenzatorne carine.

Carine prema pravcu kretanja robe.dele se na;

Uvoznim carinama se smatraju one koje se naplaćuju pri uvozu roba u odredjenu državu (carinsko području). Danas se smatra, da sve savremene države imaju ovu vrstu carina. Uvozna carina može da ima različite svrhe i motive naplate. Kod nekih carinskih sistema, ista se napaćuje u cilju zaštite, kod drugih – u cilju ubiranja prihoda (fiskalnog karaktera), kod trećih – u cilju roba, bez obzira iz kojih se razloga i pobuda naplaćuje (da li iz razloga zaštite domaće proizvodnje, naplate u cilju punjenja budžeta i dr.). Izvozne carine predsavljaju danas retkost i zavode ih neke države u svoj carinski sistem iz čisto finansijkih (fiskalnih) ili socijalno – političkih razloga. One su danas nepoželjne, generalno, što sputavaju medjunarodnu robnu razmenu, odnosno izvoz domaćih roba na inostrana područja.

Izvozne carine bi bile destimulativne po izvoz, pa se i ne uvode u carinske sisteme niza zemalja. Tako na primer, ove carine ima Indija na žitarice, čaj i druge životne namirnice, kako bi iste namirnice bile zadržane na tržitima Indije u cilju prehranjivanja domaćeg stanovništva. Medjutim, ova se carina može uvesti i iz čisto monopolističkih i fiskalnih razloga, kao što je učinio Čile na šalitru.

Provozne ili tranzitne carine su prošlost i savremene države su još od 1921. godine, usvajanjem Barcelonske konvencije o slobodi trnzita, iste ukunuli. One nisu poželjne za otvorenu medjunarodnu robnu razmenu, jer su direktna brana medjunarodnim privrednim robnim razmenama, obzirom da bi se robe nepotrebno trtitale carinama u tranzitu (provozu) preko odredjenih carinskih područja.

Podela carina prema svrsi kojoj ona služi je na fiskalne ili finansijske carine, ekonomske ili zaštitne carine i socijalno političke.

Fiskalne carine imaju za cilj ubiranje prihoda za državni budžet. Na primer, ako bi neka severno-evropska država uvela carinu na južno voće, kafu i sl. i sl., to bi predstavljalo  fiskalnu carinu jer ona ne bi u tom slučaju, imala zaštitni karakter po domaću proizvodnju, obzirom da ne bi štitila nijednog postojaćeg, a ni potencijalnog proizvodjača.  Naplata carine na one robe koje se trenutno u zemlji ne proizvode, ali se u bliskoj prespektivi očekuje takvih ili sličnih roba (na primer, proizvodnja kompjutera i sl.), predsavljala bi  ne fiskalnu, već zaštitnu carinu. Suprotno, ako se neka roba ne može u odredjenoj zemlji ni u bliskoj prespektivi proizvoditi (a u momentu uvoza iste ili slične robe u zemlji ne proizvodi), takva bi naplaćena carina u tom slučaju, imala fiskalni karakter.

Zaštitne ili ekonomske carine se prepoznaju po višim carinskim stopama. One imaju prevashodno zadatak da štite domaću proizvodnju od produktivnijih inostranih konkurenata. Bitno je da se domaći proizvodjač osposobi u nekom budućem vremenu bez carinske zaštite uspešno takmiči sa inostranim proizvodjačem. Stoga carinska stopa ne sme biti neuereno visoka, jer bi takav nivo carine u potpunosti zaustavio uvoz. U tom slučaju zaštitne carine prelaze u prohibitivne carine koje se po svom ekonomskom dejstvu izjednačavaju sa embargom.

Prema načinu obračuna carine se dele na carine od vrednosti, specifične i kombinovane carine. Kombinovane ili mešovite carine se još u teoriji nazivaju i pokretnim carinama i predstavljaju poseban vid kombinovanja carina od vrednosti i specifičnih carina. Tako postoje tri vrste kombinacija carina od vrednosti i specifičnih carina:

  • U carinskoj tarifi je za neke robe predvidjena naplata carine po jedinici mere (specifična carina), a za druge robe – carina po vrednosti;
  • U carinskim tarifama za pojedine vrste robe predvidja se naplata carina i po jedinici mere i po vrednosti i
  • Carina se u Carinskoj tarifi za neke proizvode naplaćuje po vrednosti, a prema predvidjenoj stopi, tako da naplaćena carina ne može biti manja od specifične carine, jer bi se u tom slučaju naplatila specifična carina.

U slučaju da je carina od vrednosti veća od specifične carine, onda bi se samo ona obračunvala na uvoznu robu. Ovakav slučaj kombinovane carinske tarife postojao je u Italiji, gde je kombinovanje zasnovano na principima carina od vrednosti i specifične carine.

Prema načinu propisivanja carine mogu biti: autonomne, ugovorne ili konvencionalne i kombinovane carine.

 Autonomnom carinom se smatra onaj oblik carine koju jedna država zavodi samostalno, autonomno i nezavisno od medjunarodnih normi snagom svog suvereniteta.

Ugovornim ili konvencionalnim carinama smatraju se one carine koje se propisuju na bazi dvostranih ili višestranih sporazuma, tj. konvencija iznedju dve ili više država. Tako se, na primer, Rimskim ugovorom o osnivanju Evropske ekonomske zajednice koji je potpisan u Rimu 25. marta 1957. godine, a koji je stupio na snagu 1. januara 1958. godine, propisano je stvaranje carinske unije izmedju država članica sa postepenim sniženjem carinskih stopa pa sve do potpunog ukidanja carine izmedju država zemalja članica Evropske ekonomske zajednice. To se i ostvarilo i Evropska ekonomska zajednica je prerasla u carinsku uniju sa potpunim ukidanjem carina pri prometu robe izmedju članica unije. Evropska unija (EU) ima zajedničku carinsku tarifu prema trećim zamljama, a što je primer ugovorne ili konvencionalne carine. Kombinovane ili mešovite carine predstavljaju kombinaciju autonomnih i ugovornih carina.

Prema specifičnom ekonomskom – političkom dejstvu carine se dele na: prohibitivne (zabranjujuće), retorzivne (ratničke ili borbene) carine, preferencijalne (povlašćene ili povlašćujuće) carine, diferencijalne (ograničavajuće ili otežavajuće) carine, antidempiške ili kompenzatorne carina.

Prohibitivnim ili zabanjujućim carinama smatraju se one carine koje su toliko visoko izražene sa svojim enormnim carinskim stopama, da tako visoke stope praktično onemogćavaju uvoz roba na tržište zemalja. Na taj način, ovako iste carine indirektno, posredno predstavljaju zabranu uvoza. To je slučaj, propisanih carinskih stopa u Carinskim tarifama niza zemalja u razvoju, azijskog i afričkog kontinenta, gde se one kreću i iznad stope 150% od vrednosti robe. Na taj način, ovako visoke propisane carinske stope, ne samo da su fiskalne carine, nego su i prohibitivne, jer faktički zabranjuju uvoz roba na tržište tih zemalja. To je i loša strana prohibitivnih carina. Ona može da prouzorkuje i meru revanšizma od strane države koja je pretrpela, pri uvozu svojih roba na ta tržišta, primenu ovako visoke carine, tj. da i ta država, kao protivmeru uvede ratničku ili borbenu carinu, na robu koja je poreklom iz one države koja je njenoj robi uvela prohibitivnu carinu.

Retorzivne (ratničke ili borbene) carine se javljaju kao vrsta protivmere, tj. kada neka država sa uvećanom carinskom stopom ili otežanim, šikanoznim carinskim postupkom prema robi iz odredjene države, dovede do toga da i ta druga država se „revanšira“ na isti način (vrati „milo za drago“), tj. primeni uvećane carinske stope ili otežani carinski postupak toj istoj državi, njenoj robi i prevoznim sredstvima. One se javljaju kao oblik pretnje i revanšizma u medjunarodnim privrednim odnosima izmedju dve ili više država.

Preferencijalnim carinama se smatraju one carine koje treba da pospeše robnu razmenu, jer se putem istih vrši sniženje postojeće stope carine iz Carinske tarife za odgovarajući procenat, a pri robnoj razmeni sa odredjenim zemljama koje su medjusobno predvidele ovakvu pogodnost putem zaključanog sporazuma. Putem ovih carina se, dakle, stvaraju uslovi za uvećaniju robnu razmenu izmedju odredjenih država. To se postiže najčešće, snižavanjem postojećih carinskih stopa u svojim carinskim tarifma, pri robnim razmenama izmedju odredjenih država.

Diferencijalna carina otežava robnu razmenu, što robu iz jedne zemlje dovodi u nepovoljniji položaj u odnosu na robu iz drugih zemalja, jer na istu naplaćuje uvećaniji iznos carina. Radi se o dodatnom opterećivanju putem carina roba odredjene zemlje. Ona se može pojaviti u dva oblika i to kao:

  • Kao prohibitivna, gde ona faktički onemogućava uvoz roba u jedno područje iz razloga što je carinska stopa preterano visoko i
  • Ona se pojavljuje kao retorzivna jer se uvećana carinska stopa propisuje prema robi iz odredjene države kao oblik protivmere.

Antidempinške carine su jedan oblik dopunskih carina koji se uvodi radi izjednačavanja cene inostrane robe koja se uvozi na neko tržište i koja je cena takve uvozne robe niža od normalne, realne cene (demping cena), kada uvoz takve robe može da nanese štetu privredi odredjene zemlje. Tada se u zemlji uvoza, naplaćuje dopunska, odnosno antidempiška carina koja predstavlja razliku izmedju normalne, realne cene robe i cene robe koja se uvozi (demping cene).

Kompenzatorne carine predstavljaju takav oblik carina koje se uvode za robu koja je u zemlji porekla ili izvoza dobila odredjenu subvenciju, premiju u vidu stimulacije izvoza, pa se u cilju neutralisanja takvih subvencija naplaćuje kompenzatorna carina do iznosa istih subvencija.

Obaveza plaćanja carina

Na robu koja se uvozi u carinsko područje plaća se carina po stopama utvrđenim Carinskom tarifom. Carinska tarifa propisana je Zakonom o carinskoj tarifi. Izuzetno roba namenjena za korišćenje u sopstvenom domaćinstvu koju fizička lica unose u putničkom prometu ili primaju iz inostranstva u poštanskom saobraćaju, osim robe koja je oslobođena po ovom zakonu plaćanja uvoznih dažbina, carini se po jedinstvenoj carinskoj stopi u visini od 10%.Vlada utvrđuje vrednost robe na koju se primenjuje jedinstvena carinska stopa.(Sadašnja propisana vrednost iznosi 3.000 EURa.) Roba koja se uvozi podleže plaćanju uvoznih dažbina osim izuzetaka propisanih zakonom (čl. 18 C.Z.) osim robe koja ne podleže plaćanju uvoznih dažbina i robe koja je oslobođena plaćanja carina.Roba na koju se ne plaćaju uvozne dažbine

Uvozne dažbine se ne plaćaju na:

  • Oprema po osnovu uloga stranog lica;
  • Reklamni materijal i uzorke koji se besplatno primaju iz inostranstva;
  • Predmete stranih izlagača koji učestvuju na međunarodnim sajmovima i izložbama;
  • Žigove, patente, modele i dr.

Carina se ne plaća ni na robu koja se uvozi u slobodnu zonu radi obavljanja delatnosti u zoni. Međutim, ako je roba uvezena u zonu radi proizvodnje u zoni, gotov proizvod koji se iz slobodne zone stavlja na tržište Republike Srbije, podleže plaćanju carine. Visina carine obračunava se primenom carinske stope koja je utvrđena Carinskom tarifom za gotov proizvod.

Zakonom je preuzeta obaveza da se neće naplaćivati uvozne dažbine za robu za koju je plaćanje uvoznih dažbina regulisano drugačije potpisanim i ratifikovanim međunarodnim ugovorima.

Dodatne carine

Vlada je ovlašćena da propiše dodatne carine na uvoz robe iz zemalja koja je propisala da sa robom srpskog porekla i sa njenim prevoznim sredstvima u plaćanju carine ili u toku carinskog postupka postupa drugačije nego sa robom iz drugim zemalja (čl. 396).

Sezonske carinske stope

Vlada je u skladu sa svojim ovlašćenjem propisala sezonske carinske stope za određene poljoprivredne proizvode radi obezbeđenja stabilnosti domaće proizvodnje i domaćeg tržišta. Sezonske stope carine naplaćuju se po stopi 20% od carinske osnovice.

Carinski kontigenti

Carinski zakon sadrži institut carinskog kontigenta (čl. 397). Vlada u skladu sa ciljevima ekonomske politike može doneti kriterijume na osnovu kojih se određuje carinski kontigent. Uvoz robe po osnovu carinskog kontigenta može biti uz sniženu stopu carine odnosno bez plaćanja propisane stope carine.

Dokumenti koji prate carinsku robu

Sva roba koja ulazi ili izlazi iz carinskog područja mora preći preko carinskog prelaza, kao mesta koje je određeno za uvoz, izvoz i tranzit robe, prelaz lica i prevoznih sredstava preko carinske linije.Lice koje unosi robu dužno je da istu prijavi i bez odlaganja preveze do carinarnice, ili drugog mesta koji odredi carinski organ. Pre dopreme i pre deklarisanja, uz odobrenje carinarnice, roba se može pregledati, uzeti uzorci, a sve u cilju određivanja carinski dozvoljenog postupanja ili upotrebe robe. Roba dopremljena carinskom organu mora biti obuhvaćena sažetom dekleracijom.

Sažeta dekleracija podnosi se odmah po dopremi robe carinskom organu, a  ok za njeno podnošenje, carinski organ može produžiti najduže do isteka prvog radnog dana posle dopreme robe.

Carinski organ može, pre stavljanja robe u određeni carinski postupak, odobriti i korišćenje komercijalnih i transportnih isprava, kao sažete dekleracije, pod uslovom da sadrže podatke neophodne za indentifikovanje robe.

U slučaju redovnog prevoza robe istim prevoznim sredstvom od strane istog lica, carinski organ može dozvoliti da se podnese jedna dekleracija periodična), a na zahtev deklaranta može odobriti i predhodno deklarisanje, ako je takav zahtev podnet najkasnije tri dana pre dopreme robe.

Radi bržeg obavljanja carinskih procedura, lice koje uvozi ili izvozi robu može na osnovu pisanog zahteva od Uprave carine dobiti obavezujuće obaveštenje o svrstavanju robe po Carinskoj tarifi, odnosno obavezujuće obaveštenje o poreklu robe. Ova obavezujuća obaveštenja imaju dejistvo odluke donete u upravnom postupku.

Pored standardizovane nacionalne sažete dekleracije, u carinskom postupku se koristi i sledeća vrsta dokumenata, i to:

  • Dokumenta propisana Konvencijom TIR;
  • Dokumenta propisana Konvencijom ATA;
  • Standardna međunarodna dokumenta JCI (jedinstvena

Evo osnovnih podataka o navedenim dokumentima koji su neophodni u carinskom postupku.

Dokumenta propisana Konvencijom TIR i ATA

Obrasci TIR koriste se kao priznate dekleracije za prevoz carinske robe preko carinskog područja, ili od jednog mesta u drugo mesto u carinskom području. Roba koja se prevozi pod TIR karnetima smatra se stranom robom, osim ako se ne utvrdi da ima domaći status. ATA karnet je međunarodni carinski dokument kojji se koristi za pojednostavljivanje privremenog uvoza roba u stranu zemlju sa rokom važenja do godinu dana. TIR i ATA karnete izdaje Privredna komora Srbije (TIR i ATA odeljenje).

Jedinstvena carinska isprava (JCI )

Jedinstvena carinska isprava je propisani obrazac i koristi se kao pisana carinska dekleracija, a podnosi se u setovima koji se sastoje od listova potrebnih za sprovođenje propisa za carinski postupak u koji se roba stavlja.

Dekleracija za carinsku vrednost

Za ovu dekleraciju propisan je poseban službeni obrazac na kome se unose podaci o vrednosti uvezene robe u cilju naplate carinskih dažbina i poreza na dodatu vrednost.

******

Carina ima sve veću ulogu u medjunarodnim razmenama roba iz razloga da ona ne bude kočnica tih razmena, već nasuprot, da bude u funkciji tih razmena.  Carina, osim toga što predstavlja zančajni instrument zaštite i razvoja domaće privrede, ona je i snažan izvor budžetskog prihoda države. Taj njen fiskalni značaj ne može se zanemariti. Čak i ako je carina u svom primarnom elementu zaštitna, ona ispoljava i značajan sekundarni element kao izvor prihoda države. I obrnuto, postoje carinski sitemi, posebno nekih azijskih i afričkih zemalja, kod kojih je carina,pre svega, fiskalnog karaktera, gde su i njihove carinske stope u carinskim tarifama vlo visoke, tako da iste imaju primarni fiskalni cilj. Kod tih zemalja, carine se često kreću i u rasponu od 150% do 300% od vrednosti uvezene robe. U našem carinskom sistemu je predvidjeno da plaćanju carine  ne podleže roba koja se izvozi , iznosi ili šalje iz carinskog područja naše zemlje sem ako u Carinskoj tarifi nije drugačije odredjeno. Važeći zakon o carinskoj tarifi iz 2001. godine, u svom normativnom delu, ne propisuje naplatu izvoznih carina, već samo uvoznih carina.  Ovo je razumljivo i zbog činjenice da je naša privreda orjentisana na izvoz roba i da carinskim instrumentima treba da pospeši i stimulira izvoz roba dozvoljenim merama koje nisu u suprotnosti odredbama Svetske trgovinske organizacije (na primer, carinskim preferencijalnima, povraćajima carina – drawback- om, povraćajima drugih uvoznih dažbina, slobodnim zonama i dr.), a ne da naplatom izvoznih carina potpuno destimulira izvoz. Izvoz  i prodaja roba u inostranstvu nam je neophodan iz razloga poboljšanja platnog bilansa naše zemlje, većeg deviznog priliva, razvoja domaće proizvodnje, veće domaće zaposlenosti.

O Autoru

Odgovorite

Facebook

Get the Facebook Likebox Slider Pro for WordPress